U decembru 2016. Srbija je otvorila Poglavlje 5 (javne nabavke) u procesu pridruživanja Evropskoj uniji. Uprkos zakonskoj regulativi, usvojenoj strategiji, akcionom planu i ostalim dokumentima koji su imali za cilj da unaprede oblast javnih nabavki i smanje prostor za korupciju, svi relevantni izvori dele mišljenje da je sistem javnih nabavki i dalje jedan od glavnih generatora korupcije u zemlji. 

Osim toga, broj prosečnih učesnika na tenderima  je oko 2,5 što pokazuje da u poslovnom okruženju postoji veoma nizak stepen poverenja u sistem. Često je upitna i sama svrsishodnost određenih nabavki (Da li su usluge, roba ili radovi koji se nabavljaju zaista potrebni? Da li će imati pozitivan uticaj na javni interes?); u procesu planiranja nabavki retko se uzima u obzir izvodljivost i mogućnost primene (tj. da li će nabavljena sredstva uopšte moći da se koriste u datoj situaciji), a princip „best value for money” nije prepoznat kao glavni faktor uspešnog upravljanja javnim sredstvima i javnim potrebama. 

Svi navedeni činioci umnogome doprinose velikom rasipanju inače oskudnih javnih sredstava; navedimo samo neke primere sa terena: nabavke skupih i složenih softverskih sistema koji nikad nisu upotrebljeni zbog nekompatibilnog okruženja; asfaltiranje istih ulica svake godine zbog neusklađenosti različitih javnih preduzeća koja međusobno ne komuniciraju i ne koordiniraju planirane radove; ili ogromni troškovi u zdravstvenom sistemu zbog ugradnje jeftinih i neadekvatnih proteza. Za takav nemar u Srbiji još niko nije odgovarao.