Od  početka 2019. godine do danas, naši nalazi u većini segmenata svedoče o negativnom trendu koji karakteriše:

• izuzetno mali broj ponuda po postupku, posebno u nabavkama velike vrednosti;
• rast vrednosti ugovora o javnim nabavkama izuzetih od primene ZJN, broja ugovora zaključenih na osnovu međunarodnih sporazuma ili zakona koji suspenduju primenu ZJN, kao i broja postupaka u kojima je podneta samo jedna ponuda;
• često je upitna i sama svrsishodnost određenih nabavki (da li su usluge, roba ili radovi koji se nabavljaju zaista potrebni? Da li će imati pozitivan uticaj na javni interes?); u procesu planiranja nabavki retko se uzima u obzir izvodljivost i mogućnost primene, a princip „best value for money”, odnosno „vrednost za novac“ nije prepoznat kao glavni faktor uspešnog upravljanja javnim sredstvima i javnim potrebama;
• i dalje nedostaje adekvatna kontrola javnih nabavki, posebno u fazi izvršenja ugovora;
• nezadovoljavajući učinak rada kontrolnih tela nadležnih za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki (Republička komisija, Kancelarija za javne nabavke, sudovi i tužilaštva). Aktuelna pravna praksa javnih
  tužilaštava i sudova pokazuje da nisu postignuti značajniji rezultati u
  procesuiranju krivičnog dela zloupotreba u vezi sa javnom nabavkom, budući da
  je pokrenut i pravnosnažno okončan izuzetno mali broj postupaka.
• Donošenjem novog Zakona o javnim nabavkama nije došlo do bilo kakve
  promene i unapređenja zaštite prava pred Upravnim sudom. Procesuiranje je bilo
  sporadično, uprkos opštem utisku aktera u sistemu javnih nabavki da je vršenje
  ovog krivičnog dela veoma rasprostranjeno. To je dovelo do kontraefekta, to jest
  do pada poverenja u rad pravosudnih organa u kontroli zakonitosti javnih
  nabavki.