Iz budžeta Srbije kroz javne nabavke potroši se godišnje preko tri milijarde evra. Uprkos tome što je u pitanju gotovo petina ukupnog budžeta svih građana Srbije, već godinama adekvatna kontrola javnih nabavki nije uspostavljena. Prilika da se oblast javnih nabavki uredi, kako pokazuje analiza Insajdera, propuštena je i donošenjem novog Zakona o javnim nabavkama prošle godine. Uz pozitivne promene koje je doneo, ostavio je neregulisanim važan segment postupka javnih nabavki –  izvršenje ugovora, odnosno da li je nešto što je plaćeno zaista i urađeno.

Novi Zakon o javnim nabavkama donet je prošle godine, a njegova primena počela je 1. jula 2020. Kako pokazuje naša analiza, iako su uvedeni elektronski tenderi, iz zakona su izbrisani neki dobri mehanizmi poput onih o obavezi prijavljivanja koruptivnih sumnjivih poslova, a ukinuti su i nezavisni građanski nadzornici. Novim zakonom takođe nadležnost da prati da li je nešto što je plaćeno zaista i urađeno data Ministarstvu finansija, na čijem čelu se nalazi ministar, koga imenuje Vlada.

Jasna Filipović, direktorka Centra za primenjene evropske studije, upravo činjenicu da je za kontrolu izvršenja javnih nabavki zaduženo Ministarstvo finansija, na čijem se čelu nalazi ministar finasija Siniša Mali, navodi kao problem.

„Ministar finansija je čovek kome je oduzet doktorat, znači da je sklon lažima. Ni u jednoj uređenoj zemlji jedan takav čovek ne bi smeo da bude na mestu da kontroliše finansije“. U Srbiji je eto i to moguće“, rekla je Filipović za serijal Insajdera Politika kao biznis, država kao partijski plen.

Dodaje i podatak da će uskoro biti godinu dana od primene novog zakona, a da javnosti nije predočeno koji je to sektor ili čovek zadužen za kontrolu izvršenja u Ministarstvu.

Upravo zbog činjenice da ovo otvara veliki prostor za zloupotrebe, Centar za primenjene evropske studije (CPES) odmah po donošenju Zakona o javnim nabavkama, Ministarstvu finansija i ostalim nadležnim institucijama podneo je inicijative u cilju unapređenja novog Zakona ali odgovor nikada nije stigao.

Problem je što je prema novom zakonu propisano samo da Ministarstvo finansija vrši nadzor nad realizacijom zaključenih ugovora, ali on ne sadrži odredbe o načinu na koji će taj nadzor biti vršen, niti je Ministarstvo do početka primene novog Zakona izašlo u javnost sa mehanizmom vršenja kontrole.

Nedavno je CPES Ministarstvu finansija podneo inicijativu za efikasno vršenje nadzora nad izvršenjima ugovora I to tako što bi se formirali jednostavni elekstronski obrasci koje bi periodično popunjavali sami naručioci I koji bi sadržali osnovne podatke o izvršenju ugovora, poput podataka o stepenu izvršenja ugovora, vrednosti ugovora I druge značajne podatke o plaćanju.

“Na navedeni način, znatno se olakšava vršenje nadzora nad izvršenjem ugovora jer ministarstvo od samih naručioca dobija osnovne podatke, gde se u slučaju neslaganja ili nelogičnih odnosa u popunjenim podacima, može stvoriti potreba za daljim konkretnim radnjama u pogledu vršenja detaljnijeg nadzora nad izvršenjem konkretnog ugovora”, navodi CPES u inicijativi podnetoj Ministarstvu finansija.

Uprkos tvrdnjama predstavnika vlasti da je borba protiv korupcije prioritet, do danas nije stigao odgovor na ovu inicijativu CPES-a iako bi ona upravo suzbila mogućnost zloupotreba u tenderima.

Nijedna vlast nije želela da uspostavi kontrolu javnih nabavki do kraja

Inače, u Srbiji je prvi Zakon o javnim nabavkama donet 2002. uz obećanje da će to omogućiti suzbijanje korupcije i uštede u budžetu. Nijedna vlast međutim nije izgradila sistem koji bi omogućio da sve što piše na papiru, zaista i funkcioniše.

Zakonom iz 2002. formirana je i Uprava za javne nabavke. Od tada je ona zamišljena kao krovna, nezavisna institucija, zadužena da kontroliše postupke javnih nabavki u Srbiji – nevezano šta se nabavlja.

Svaka vlast želela je međutim da je na neki način disciplinuje. Tako je 2011. ideja predstavnika vlasti bila da ukinu Upravu za javne nabavke i umesto nje osnuju Kancelariju i da je stave pod nadležnost Ministarstva finansija.

Grupa nevladinih organizacija i stručna javnost su se međutim pobunili, pa je ova odluka povučena. U međuvremenu, na vlast je došla Srpska napredna stranka uz obećanje da će borba protiv korupcije i u javnim nabavkama, biti prioritet. Napisala je svoj nacrt zakona i organizovala javnu raspravu.

Na raspravi je bio i Dragan Dobrašinović iz Koalicije za nadzor javnih finansija. Kako kaže u razgovoru za Insajder, u početku je postojala nada da ima političke volje da se prostor zloupotreba u javnim nabavkama svede na minimum – pojedini predlozi struke ipak bili usvojeni. Jedan od njih je i uvođenje instituta građanskih nadzornika, zaduženih da prate proces javnih nabavki gde država izdvaja veću količinu novca. Novim Zakonom o javnim nabavkama, institut građanskih nadzornika je ukinut.

Kada i postoje propisi, institucije ga retko koriste

Da postoje i dobra zakonska rešenja za smanjenje zloupotreba ali da ih institucije gotovo ne koriste pokazuje I najnovije istraživanje Pištaljke. Prema njihovim podacima, iako po Zakonu naručioci imaju pravo da isključe iz postupka javne nabavke ponuđača koji je prethodno kažnjen za nameštanje ponuda, ova mogućnost je iskorišćena samo jednom, a privatne firme, uprkos kaznama za nameštanje tendere, država nastavlja da angažuje.

Komisija za zaštitu konkurencije prema zakonu ima pravo da donosi rešenja protiv firmi koje su u postupcima javnih nabavki izvršile povredu konkurencije tako što su dogovarale učešće na tenderima, utvrđivale cene i na taj način nameštale ponude. To je Komisija, prema pisanju Pištaljke, za šest godina učinila svega osam puta, odnosno donela svega osam rešenja. Iako kažnjene za nameštanje ponuda, te firme neometano nastavljaju da posluju sa državom, piše Pištaljka. Da paradoks bude veći, čak je i sama Komisija za zaštitu konkurencije sklopila ugovor sa jednom od firmi protiv koje je svega mesec dana ranije izrekla mere.

Ovakva praksa ne predstavlja problem ni za Kancelariju za javne nabavke koja, kako piše Pištaljka, ne vodi evidenciju privrednih subjekata koji učestvuju u javnim nabavkama, a koje je KZK kaznila za nameštanje ponuda, jer za to po Zakonu o javnim nabavkama nisu nadležni.

Kako su javne nabavke u Srbiji umesto ušteda u budžetu postale odlična zarada za pojedine povlašćene privatne firme kao i zbog čega je važna kontrola pogledajte u četvrtoj epizodi serijala Insajdera “Politika kao biznis, država kao partijski plen”.

 

Izvor: Insajder

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *