Slučaj javne nabavke sredstva za dezinfekciju vode JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija” predstavlja primer ograničenja konkurencije od strane naručioca kroz način na koji su određeni predmet javne nabavke i tehnička specifikacija zahtevanog dobra. Takođe, ovaj slučaj je još jedan u nizu primera neusaglašene i nejasne prakse Republičke komisije u istim spornim situacijama.

Naime, u predmetnom postupku naručilac je nakon osam podnetih zahteva za dodatnim pojašnjenjima konkursne dokumentacije i pet izmena konkursne dokumentacije, konačno definisao predmet javne nabavke kao vodeni rastvor hlor-dioksida dobijen mešanjem komponente A i komponente B. Pritom je naručilac odredio minimalnu koncentraciju rastvora hlor-dioksida koju treba dobiti mešanjem ovih komponenti, dok je tačno odredio količine komponenti A i B koje treba ponuditi. Komponente A i B mogu biti praškaste ili tečne, pa su u zavisnosti od toga i količine određene u kilogramima, odnosno litrima.

U jednom od četiri zahteva za zaštitu prava kojim je osporena sadržina konkursne dokumentacije (još jedan zahtev je podnet protiv odluke o dodeli ugovora, nakon čega je predmetni postupak obustavljen), istaknuto je da nije ni logično ni opravdano da naručilac dobro koje je predmet javne nabavke zahteva na način definisan konkursnom dokumentacijom kroz nabavljanje unapred predviđenih količina komponenti koje jasno ukazuju na određene proizvođače istih. Prema navodima zahteva, potpuno je irelevantno da li se do hlor-dioksida dolazi mešanjem praškastih ili tečnih komponenti, jer je princip potpuno isti. Takođe, sama količina komponenti tečnog ili praškastog preparata nije uopšte relevantna, niti naručilac može da zahteva tačno određenu količinu komponenti, već je jedino relevantno da se njihovim mešanjem u adekvatnom odnosu, koji po pravilu uopšte nije identičan, dobija određena količina aktivne supstance – hlor-dioksida.

S tim u vezi, podnosilac zahteva je ukazao da bi trebalo definisati samo potrebnu količinu hlor-dioksida kao aktivne supstance određene koncentracije koja treba da se dobije mešanjem praškastih ili tečnih komponenti tako da jedino taj parametar bude sastavni deo konkursne dokumentacije, kako u pogledu predmeta konkretne javne nabavke, tako i u pogledu cene koju je potrebno ponuditi.

Naime, neki ponuđači nude praškaste a drugi tečne komponente, koje bi naručilac pre upotrebe trebalo da pomeša kako bi se dobio rastvor hlor-dioksida. Takođe, na tržištu postoji i rastvor hlor-dioksida kao gotov proizvod. Zajednički imenitelj svim tim proizvodima je količina aktivne supstance hlor-dioksida koju na kraju naručilac dobija za korišćenje u svom sistemu. Samim tim, ukoliko naručilac dobije ponude za ta tri različita oblika proizvoda koji imaju istu namenu, jedino što je uporedivo jeste količina aktivne supstance. Upravo zbog toga je logično da se takve ponude međusobno upoređuju prema ceni za količinu aktivne supstance koja se na kraju dobija.

Takođe, time što je odredio fiksne količine praškastih i tečnih komponenti, ali samo minimum koncentracije hlor-dioksida naručilac je praktično favorizovao ponuđače koji mogu da ponude jeftinije komponente čijim mešanjem se dobija proizvod koji ima realno slabiji efekat (ima manju količinu aktivne supstance) od drugih ponuđenih proizvoda koji su skuplji ali imaju jači efekat (veću količinu aktivne supstance). U takvoj situaciji postojala bi opasnost da nabavljene količine komponenti kupljenih po nižoj ceni naručilac brže iskoristi, odnosno iskoristi za dezinfekciju manje količine vode za piće. Zbog toga se postavlja pitanje da li bi naručilac u tom slučaju zaista kupio jeftiniji proizvod, ali i pitanje svrsishodnosti tako sprovedenih nabavki upravo zbog navedenog krajnjeg finansijskog efekta.

Odlučujući po podnetom zahtevu za zaštitu prava, Republička komisija nije usvojila navode podnosioca zahteva kojima je ukazano na potrebu određivanja cene prema količini aktivne supstance, navodeći između ostalog u obrazloženju da je naručilac opravdao potrebu koja je osnov konkretnih zahteva, u smislu da je obrazložio svoje objektivne potrebe, pri čemu je jasno istakao da ne može da odredi tačnu količinu aktivne supstance koja će mu biti neophodna, imajući u vidu da sam rastvor može varirati u zavisnosti od načina mešanja komponenti, te da bi određivanje količine aktivne supstance rastvora hlor-dioksida otežalo realizaciju javne nabavke.

Slično stanovište kao i u primeru iz ove studije, Republička komisija je zauzela odlučujući po zahtevu za zaštitu prava u postupku javne nabavke hlor-dioksida naručioca JP „Kikinda” iz Kikinde takođe iz 2017. godine, prihvativši stav naručioca da bi propisivanjem količine aktivne supstance bila dodatno ograničena konkurencija.

Sa druge strane, Republička komisija je u nekim drugim rešenjima (rešenju br. 4-00-524/2017 od 05.07.2017. i rešenju br. 4-00-1756/2016 od 03.02.2017), koja se takođe odnose na javne nabavke sa istim predmetom, zauzela potpuno suprotno stanovište od ranije navedenog i zaključila da je naručilac dužan da u konkursnoj dokumentaciji odredi količinu aktivne supstance koja treba da se dobije mešanjem praškastih ili tečnih komponenti, jer je to suština nabavke, odnosno da cena u konkursnoj dokumentaciji treba da se iskaže po jedinici mere aktivne supstance hlor-dioksida, kako bi primenom kriterijuma „najniža ponuđena cena” ponude bile uporedive.

Predmetni postupak javne nabavke je okončan donošenjem Odluke o obustavi postupka od 29.10.2018. godine, u kojoj je navedeno da je javna nabavka pokrenuta 2016. godine, da je više podnetih zahteva za zaštitu prava prolongiralo njeno sprovođenje, te da je imajući u vidu značaj predmetnog dobra za naručioca, a kako ne bi došlo do ometanja procesa dezinfekcije vode, korisnik prešao na korišćenje vodonik-peroksida čija nabavka je realizovana kroz ugovor zaključen 05.09.2018. godine. Takođe, navedeno je i da imajući u vidu sve navedeno naručilac neće ni u narednoj 2019. godini sprovoditi nabavku hlor-dioksida.

Dakle, konkretna nabavka nije sprovedena do kraja, odnosno nije okončana dodelom ugovora. Bez obzira na to što time nisu ostvareni negativni efekti na koje je ukazano u ovoj studiji, a to je ograničenje konkurencije i nesvrsishodnost nabavke, smatramo da je važno ukazati na te moguće negativne efekte zbog budućih nabavki kod istog ili kod drugih naručilaca za isti predmet nabavke. Takođe, važno je insistirati i na ujednačenoj praksi Republičke komisije, zbog pravne sigurnosti i da bi se izbeglo davanje alibija naručiocima za nedozvoljeno postupanje tako što bi oni isticali da taj organ ima različite odluke, pa da samim tim nisu znali kako da postupaju.