REKONSTRUKCIJA JAVNOG OSVETLJENJA U GRADSKOM I PRIGRADSKOM PODRUČJU LOZNICE (2018)

Postupak javne nabavke analiziran u okviru ove studije slučaja predstavlja primer povrede osnovnih načela javnih nabavki kroz zloupotrebu okvirnog sporazuma od strane naručioca.

Naime, konkursnom dokumentacijom u konkretnom slučaju nisu bile utvrđene količine svetiljki koje je trebalo ugraditi u toku trajanja okvirnog sporazuma, niti su bila određene tačne lokacije na kojima je trebalo da se vrši rekonstrukcija. Kao kriterijum za izbor najpovoljnije ponude bila je predviđena najniža ukupna jedinična cena, koja je predstavljala zbir jediničnih cena ponuđenih za 7 stavki (radova), za čije izvođenje je trebalo da budu zaključivani pojedinačni ugovori u naredne 2 godine, s tim da će se radovi izvoditi maksimalno do visine procenjene vrednosti javne nabavke.

Na okolnost da ponuđači ne mogu da sastave prihvatljivu ponudu budući da nije određen makar okviran broj svetiljki koje treba ugraditi tokom rekonstrukcije, ukazao je jedan od potencijalnih ponuđača podnoseći najpre zahtev za pojašnjenje konkursne dokumentacije, a potom i zahtev za zaštitu prava. Republička komisija je međutim odbila ovaj zahtev za zaštitu prava, prihvativši nelogično obrazloženje naručioca da priroda okvirnog sporazuma ne zahteva određivanje količine radova koje treba izvšiti u toku njegovog trajanja, kao i da će tačne lokacije i količine materijala biti definisane naknadno programom javnog preduzeća nadležnog za kontrolu i izvršenje ove vrste radova.

ZJN propisuje da okvirni sporazum predstavlja sporazum između jednog ili više naručilaca i jednog ili više dobavljača, čija je svrha utvrđivanje uslova ugovora koji će se dodeljivati tokom određenog perioda, a koji se odnose na cene i, gde je to prikladno, na količine. Iz zakonske definicije, posebno odrednice „gde je to prikladno”, na prvi pogled bi se moglo zaključiti da je navođenje količine dobara, usluga ili radova koje treba isporučiti, pružiti, odnosno izvesti u toku trajanja okvirnog sporazuma – fakultativno. Međutim, ukoliko bismo prihvatili ovakav stav, postavlja se pitanje na osnovu čega bi ponuđači u slučaju neodređivanja količina formirali cenu, kao i da li bi ponuda sa najnižom ukupnom jediničnom cenom nakon realizacije pojedinačnih ugovora zaista i bila najpovoljnija? Naime, u takvoj situaciji, ponuđač bi mogao da „proceni” da će potreba za isporukom određenih dobara, obavljanjem određenih usluga ili vršenjem određenih radova biti manja u periodu važenja okvirnog sporazuma i da za ta dobra, usluge ili radove ponudi znatno nižu jediničnu cenu u odnosu na druge ponuđače, a da za neka druga dobra, usluge ili radove za koje „proceni” da će se u istom periodu obavljati u većem obimu ponudi više jedinične cene u odnosu na druge ponuđače. Iako bi njegova ponuđena ukupna jedinična cena bila najniža u trenutku otvaranja ponuda, njegova ponuda u krajnjem ishodu, nakon realizacije pojedinačno zaključenih ugovora, zapravo ne bi bila najpovoljnija. Osim toga, u tom slučaju ponude bi bile neuporedive.

Iz navedenog proističe da je neodređivanje makar i okvirnih količina za koje se zaključuje okvirni sporazum i propisivanje ukupne jedinične cene kao kriterijuma za izbor najpovoljnije ponude suprotno načelima efikasnosti i ekonomičnosti postupka, transparentnosti i jednakosti ponuđača, te da otvara prostor za brojne zloupotrebe od strane učesnika u postupcima javnih nabavki.

To potvrđuje i predmetni slučaj u kome je naručilac upravo neodređivanje količina radova u okvirnom sporazumu zloupotrebio kako bi ugovor dodelio tačno određenom ponuđaču. Naime, on je samo četiri dana nakon zaključenja okvirnog sporazuma „saznao” i količine radova koji će se izvoditi i lokacije na kojima će se izvoditi, te je sa izabranim ponuđačem zaključio ugovor u vrednosti od 12.471.741,00 dinara, kojim je iscrpeo gotovo sva sredstva namenjena izvođenju predmetnih radova u naredne dve godine (12.500.000,00 dinara).

U konkretnom slučaju posebno zabrinjava to što je ovakvu zloupotrebu omogućila Republička komisija svojom odlukom da odbije zahtev za zaštitu prava kojim je ukazano na problem neodređivanja količina u okvirnom sporazumu, kao i time što je prihvatila argumente naručioca koji nisu imali utemeljenje u zakonu, a još manje u logici.

Na kraju, važno je ukazati da je Evropski sud pravde presudom od 19.12.2018. godine donetoj u predmetu C-216/17 Autorità Garante Della Concorrenza e Del Mercato – Antitrust e Coopservice, takođe utvrdio da je neodređivanje količine dobara, usluga i radova koji se mogu zahtevati ugovorima zaključenim na osnovu okvirnog sporazuma suprotno Direktivi Evropskog parlamenta i Veća 2004/18/EZ i načelima transparentnosti i jednakog postupanja prema privrednim subjektima koji su zainteresovani za sklapanje okvirnog sporazuma.