REKONSTRUKCIJA I DOGRADNJA OPŠTE BOLNICE U PROKUPLJU (2019)

Postupak javne nabavke rekonstrukcije i dogradnje Opšte bolnice „Dr Aleksa Savić” u Prokuplju predstavlja jedan od primera nejednakog postupanja naručioca prema ponuđačima, ali i neujednačene prakse Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki (u daljem tekstu: Republička komisija).

Naime, u toku predmetnog postupka javne nabavke, naručilac je izvršio izmenu konkursne dokumentacije tako što je u delu zahtevanog tehničkog kapaciteta tražio još dva dodatna dela opreme koja su ponuđači morali da poseduju (total stanicu i precizni nivelir), kao i jedan dodatni dokaz o tehničkom kapacitetu (uverenje o ispitivanju od akreditovane ustanove). Pritom je naručilac ta dva nova dela opreme i novi dokaz samo priključio spisku već zahtevane opreme i dokaza. Ni na koji način u izmeni konkursne dokumentacije nije navedeno da se uverenje o ispitivanju odnosi isključivo na dva nova dela opreme, već je taj novi dokaz naveden kao jedan od dokaza koji se odnosi na celokupnu opremu koja je zahtevana kao tehnički kapacitet.

U daljem toku postupka, nakon stručne ocene ponuda naručilac je od tri podnete ponude dve odbio kao neprihvatljive zbog nedostataka u pogledu zahtevanih kapaciteta (između ostalog i grupe ponuđača koju su činili „Modulor” Beograd i još 5 ponuđača), dok je treću ponudu grupe ponuđača koju su činili „Termomont” Beograd i još 6 ponuđača ocenio kao jedinu prihvatljivu i njima dodelio ugovor. U obrazloženju neprihvatljivosti ponude grupe ponuđača koju su činili „Modulor” Beograd i još 5 ponuđača navedeno je da nisu dostavili uverenje o ispitivanju od akreditovane ustanove za delove opreme koji su zahtevani izmenjenom konkursnom dokumentacijom (total stanicu i precizni nivelir), kao i da nisu dokazali reference koje su predstavili u svojoj ponudi, a koje su tražene kao dodatni uslov.

Nezadovoljna odlukom naručioca, grupa ponuđača koju su činili „Modulor” Beograd i još 5 ponuđača (u daljem tekstu: podnosilac zahteva) je podnela zahtev za zaštitu prava u kome je ukazano da je ponuda izabranog ponuđača takođe trebalo da bude odbijena, budući da je imala istu vrstu nedostataka kao i njihova ponuda. Podnosilac zahteva je ukazao da dokaze o tehničkom kapacitetu za određenu opremu koju su morali da poseduju ponuđači (prema onome što je određeno u konkursnoj dokumentaciji) nisu dostavili ni podnosilac zahteva, ali ni izabrani ponuđač, kao i da zahtevi naručioca u vezi sa tim u konkursnoj dokumentaciji i izmenama te dokumentacije nisu bili izričiti i jasni. Precizirao je da izabrani ponuđač nije dostavio traženo uverenje o ispitivanju od akreditovane ustanove za građevinsku skelu koja je deo opreme koji su ponuđači morali da poseduju, niti je dokazao reference koje je predstavio u svojoj ponudi.

Republička komisija je rešenjem br. 4-00-1003/2019 od 11.12.2019. godine odbacila podneti zahtev za zaštitu prava, uz obrazloženje da podnosilac zahteva nema aktivnu legitimaciju iz razloga što je njegova ponuda neprihvatljiva, ne upuštajući se pritom u ocenu navoda koji se tiču prihvatljivosti ponude izabranog ponuđača. Za Republičku komisiju nije bilo dileme da se naknadno traženi dokaz (uverenje o ispitivanju akreditovane ustanove) odnosio samo na delove opreme tražene izmenama konkursne dokumentacije (total stanicu i precizni nivelir), te da je, imajući u vidu da podnosilac zahteva ovo uverenje nije dostavio, njegova ponuda neprihvatljiva, odnosno da nema aktivnu legitimaciju, pa ni pravo da osporava druge ponude. Nadalje, Republička komisija je ocenila da iz navedenog proizilazi da je neosnovana tvrdnja podnosioca zahteva da se dokaz tražen izmenama konkursne dokumentacije odnosio i na opremu kao što je građevinska skela, te da samim tim naručilac nije povredio načelo jednakosti ponuđača kada nije ocenio ponudu izabranog ponuđača kao neprihvatljivu iz istog razloga. Zbog odbacivanja zahteva za zaštitu prava iz navedenog razloga, Republička komisija nije ni razmatrala navode tog zahteva kojima je ukazano da nije bilo osnova za odbijanje ponude podnosioca zahteva zbog referenci, kao i na nejednako postupanje prema ponudi izabranog ponuđača koja je imala iste nedostatke u pogledu referenci (ali koju naručilac nije odbio).

Problem u konkretnom slučaju predstavlja činjenica da je u istim takvim situacijama Republička komisija imala i drugačije odluke, kao što je rešenje br. 4-00-595/2019 od 21.08.2019. godine u kojem je ocenjeno da je neprihvatljiva ponuda podnosioca zahteva, ali su razmatrani njegovi navodi koji su se odnosili na ponudu izabranog ponuđača, a čak se nisu odnosili ni na iste nedostatke kao što to ovde situacija. U tom slučaju je zahtev za zaštitu prava usvojen i postupak javne nabavke je poništen u delu stručne ocene ponuda i donošenja odluke o dodeli ugovora.

Ono što je posebno zanimljivo u ovom slučaju je i to što su ponuđači na poziv naručioca izvršili ispravku računskih grešaka, s tim da je to kod izabranog ponuđača dovelo do povećanja prvobitne cene za više od 97 miliona dinara! I to u trenutku kada je postalo očigledno da će naručilac njegovu ponudu oceniti kao jedinu prihvatljivu ponudu. Prosto je neverovatno da neko napravi računsku grešku u iznosu od 97 miliona dinara. Podnosilac zahteva i treći ponuđač su, takođe, na poziv naručioca ispravili računske greške u svojim ponudama, ali posle toga u njihovim ponudama razlika u odnosu na prvobitno ponuđenu cenu nije bila veća od 2 miliona dinara.

Smatramo da konkretan slučaj predstavlja primer kako određeni ponuđači mogu biti favorizovani, iako su im ponude znatno nepovoljnije od ponuda ostalih ponuđača. Naručilac može pripremiti konkursnu dokumentaciju na takav način da nijedan od ponuđača ne može da pripremi ponudu bez ikakvih nedostataka, ali da ipak jednoj ponudi nedostaci budu „oprošteni”, uz obrazloženje da ono što u toj ponudi nedostaje, navodno, konkursnom dokumentacijom i nije bilo izričito traženo. Na taj način, a zbog stava Republičke komisije, ostali ponuđači gube pravo da osporavaju ponudu izabranog ponuđača, bez obzira na to što je njegova ponuda znatno skuplja od ostalih. Posebno je interesantno kad se u takvoj situaciji dogodi da izabrani ponuđač bude pozvan da ispravi računsku grešku u svojoj ceni tako da ona bude znatno viša nego pre toga.

Uzevši u obzir sve navedeno, utisak je da je u konkretnom slučaju pored načela jednakosti ponuđača grubo povređeno i načelo efikasnosti i ekonomičnosti, budući da je izabrana ponuda u kojoj je ponuđena cena bila za preko 800.000 evra viša od sledeće najpovoljnije cene.