Javna nabavka opreme za potrebe Kliničkog centra Niš predstavlja jednu od najvećih nabavki u oblasti zdravstva u Srbiji, kako po vrednosti tako i po značaju. Nabavka predmetne opreme sprovedena je u okviru projekta „Rekonstrukcija četiri Klinička centra u Srbiji”, a procenjena vrednost je iznosila blizu 2 milijarde dinara bez PDV-a. Naručilac, Ministarstvo zdravlja, odredilo je 117 različitih artikala kao jedinstveni predmet nabavke.

Predmetni postupak javne nabavke Republička komisija je poništila u celini po službenoj dužnosti, ali tek pošto je naručilac zaključio ugovor sa izabranim ponuđačem.

U ovoj studiji će biti predstavljeni razlozi Republičke komisije za poništenje postupka, ali i posledice takve odluke, kao i pojedine ozbiljne povrede odredaba Zakona o javnim nabavkama na koje Republička komisija nije ukazala u svojoj odluci, a koje smatramo veoma bitnim.

Prvi razlog zbog kog je konkretan postupak javne nabavke poništen u celini jeste taj što je Republička komisija utvrdila da je predmetni postupak javne nabavke pokrenut pre nego što je konkretna javna nabavka bila predviđena u godišnjem planu javnih nabavki. Naime, proverom na Portalu javnih nabavki Republička komisija je utvrdila da je naručilac izmene i dopune plana javnih nabavki kojima je prvi put predvideo sprovođenje otvorenog postupka javne nabavke opreme za potrebe KC Niš u decembru 2016. godine usvojio 21.12.2016. godine. Kako je međutim naručilac odluku o pokretanju predmetnog postupka doneo 19.12.2016. godine, dakle pre nego što je ova nabavka bila predviđena u godišnjem planu nabavki, to je utvrđeno da je naručilac povredio odredbu čl. 52, st. 1 ZJN kojom je propisano da naručilac može da pokrene postupak javne nabavke ako je nabavka predviđena u godišnjem planu javnih nabavki. Republička komisija je takođe konstatovala da u konkretnom slučaju nema uslova za primenu odredbe čl. 52, st. 2 ZJN kojom je propisano da naručilac može da pokrene postupak javne nabavke i ako nabavka nije predviđena u planu javnih nabavki, ukoliko tu nabavku nije moguće unapred planirati ili iz razloga hitnosti.

Iako je nesporno da je naručilac postupajući na opisani način prekršio odredbe ZJN, kao kontradiktorna se međutim može posmatrati okolnost da je u konkretnom slučaju Republička komisija, s jedne strane, smatrala da ne postoje okolnosti koje bi opravdale pokretanje postupaka javne nabavke koja nije predviđena u planu javnih nabavki i zbog toga poništila postupak javne nabavke, a da je, s druge strane, pre donošenja te odluke, naručiocu na njegov predlog dozvolila da nastavi dalje aktivnosti (pa i da zaključi ugovor) i pored toga što u tom trenutku nije bilo odlučeno o zahtevu za zaštitu prava, smatrajući da postoji hitnost na koju se pozivao naručilac u predlogu za nastavak aktivnosti. Dakle, naručilac je na osnovu odobrenja Republičke komisije i pre odluke o zahtevu za zaštitu prava nastavio postupak javne nabavke i zaključio ugovor, a potom je ta ista Republička komisija po službenoj dužnosti poništila u celini predmetni postupak iz razloga što on nije ni mogao biti pokrenut!

Drugi razlog zbog kojeg je Republička komisija poništila ovaj postupak javne nabavke jeste taj što je utvrdila da je naručilac, prilikom odgovora na pitanja zainteresovanih lica (potencijalnih ponuđača), otkrio naziv jednog od njih u odgovoru koji je objavio na Portalu javnih nabavki. Naime, u tom odgovoru naručioca je bilo navedeno: „Snežo na kraju odgovora na zahtev 5 Paroco dodaj ovaj zaključak!!!!!!”. Očigledno je u pitanju bio neoprezan potez nekog od zaposlenih kod naručioca, ali je time povređena odredba čl. 14, st. 1, tač. 3) ZJN kojom je, između ostalog, propisano da je naručilac dužan da čuva kao poslovnu tajnu imena zainteresovanih lica do otvaranja ponuda. Takođe, povređena je i odredba čl. 20, st. 4 ZJN kojom je, između ostalog, određeno da komunikacija u postupku javne nabavke mora da se odvija na način koji obezbeđuje čuvanje poverljivih i podataka o zainteresovanim licima.

Pitanje kojim se Republička komisija nije bavila, a koje smatramo izuzetno bitnim i na koje je ukazano i u zahtevu za zaštitu prava, jeste dužnost naručioca da predmet javne nabavke podeli na više partija u situaciji kada se nabavka odnosi na najrazličitije vrste dobara.

Naime, u konkretnom slučaju, naručilac je objedinio nabavku čak 117 različitih vrsta uređaja i opreme, među kojima su skener, magnetna rezonanca, rendgeni, mikroskopi, ali i stolice i ormani. Smatramo da je u skladu sa načelom ekonomičnosti i efikasnosti iz čl. 9 ZJN naručilac ovu javnu nabavku morao da podeli na partije, kako bi omogućio različitim ponuđačima da učestvuju za predmete javne nabavke koje, inače, već nude na tržištu i za koje imaju dozvolu nadležnog organa. Gotovo je nemoguće da jedan ponuđač ima dozvolu za stavljanje u promet svih medicinskih sredstava koja je naručilac nabavljao u konkretnom slučaju. Ovako, naručilac je za 117 artikala jedinstvenog predmeta dobio 5 ponuda, od kojih je samo jedna bila prihvatljiva. Dakle, samo jedna ponuda je mogla da ispuni sve zahteve naručioca, u smislu da budu ponuđeni svi artikli zajedno, a da bude ispunjeno sve što je naručilac tražio u pogledu tehničkih specifikacija i potrebnih dozvola. Smatramo da u konkretnim okolnostima to predstavlja ozbiljno ograničenje konkurencije u smislu odredbe čl. 10 ZJN.

Na osnovu svega navedenog, očigledno je da je ugovor o javnoj nabavci zaključen u predmetnom postupku javne nabavke ništav, budući da je postupak koji mu je prethodio (i koji je bio osnov za njegovo zaključenje) odlukom Republičke komisije poništen u celini. Naime, Zakonom o javnim nabavkama je propisano da je ništav ugovor koji je zaključen protivno odluci Republičke komisije. Da bi ugovor, međutim, bio poništen, potrebno je da zainteresovano lice ili nadležni državni organ podnese tužbu za utvrđenje ništavosti. Prema našim saznanjima, takva tužba u vezi sa ovim slučajem do sada nije podneta.

Dakle, predmetni ugovor ogromne vrednosti (iako je izvršen) u svakom trenutku može biti osporen podnošenjem tužbe za utvrđenje njegove ništavosti, s obzirom na činjenicu da se u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima pravo na isticanje ništavosti ne gasi. Ukoliko bi bila podneta tužba i ako bi nadležni sud usvojio tužbeni zahtev, nastupile bi posledice ništavosti. Najznačajnija posledica je to što je svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, svaka ugovorna strana bi morala da plati odgovarajuću naknadu u novcu prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Sve to bi moglo da dovede do milionskog spora o naknadi štete, ali i do krivične odgovornosti aktera u ovom postupku javne nabavke.

A sve navedeno je posledica neozbiljnog i neodgovornog ponašanja naručioca, koji je pokrenuo javnu nabavku koja u trenutku pokretanja nije bila predviđena godišnjim planom nabavki, i koji je objavio naziv potencijalnog ponuđača koji je postavio pitanje u fazi pripremanja ponuda. Navedene propuste bismo mogli da nazovemo početničkim greškama da se nisu dogodile u ovako vrednom i važnom postupku javne nabavke. Ovako se ove greške moraju okarakterisati kao katastrofalne s obzirom na veoma ozbiljne posledice.