Predmetna javna nabavka predstavlja jedan od slučajeva zloupotrebe pregovaračkog postupka bez objavljivanja javnog poziva o kojima smo pisali u okviru studije slučaja nabavke medicinske opreme za Urgentni centar.

U konkretnom slučaju naručilac je kao „izgovor” za hitnu nabavku multislajsnog skenera, pored naloga Ministarstva zdravlja da se nabavka okonča u kratkom roku, naveo i činjenicu da je usled aktuelne epidemiološke situacije proglašen za trijažni centar za COVID pacijente.

Imajući to u vidu, jasno je da ni u ovom slučaju nisu postojali uslovi za sprovođenje pregovaračkog postupka zbog hitnosti, budući da nijedna od navedenih okolnosti nije predstavljala okolnost koja se objektivno nije mogla predvideti, izbeći ili otkloniti u smislu zakona, niti je postojala potreba za hitnom nabavkom predmetne medicinske opreme.

Ono po čemu se ova nabavka, međutim, izdvaja od sličnih nabavki medicinske opreme koje su sprovedene krajem prošle godine jeste činjenica da je naručilac u predmetnom postupku ograničio konkurenciju tako što je odbio da na pregovore pozove i ponuđača koji je izrazio interesovanje za učešće u postupku. Time je naručilac dodatno ograničio konkurenciju u postupku u kom je ona po prirodi stvari već ograničena.

Naime, u konkretnom slučaju, naručilac je poziv za pregovore uputio na adrese četiri privredna subjekta. Nakon što je saznao za postupak, još jedan privredni subjekt, kao ovlašćeni distributer predmetnih aparata i redovan učesnik u postupcima javnih nabavki ove medicinske opreme, putem mejla je izrazio zainteresovanost za učešće u postupku. Iako je potvrdio prijem mejla, naručilac ovog privrednog subjekta bez ikakvog obrazloženja nije pozvao na pregovore.

Zakonom o javnim nabavkama je propisano da je naručilac dužan da, nakon objavljivanja obaveštenja o pokretanju pregovaračkog postupka bez objavljivanja poziva, u pisanoj formi uputi poziv na pregovaranje jednom ili, ako je moguće, većem broju privrednih subjekata.

Propustivši da pozove privrednog subjekta koji je nesporno mogao da ponudi predmet nabavke, naručilac je propustio da u konkretnom slučaju obezbedi veću konkurenciju, što je po zakonu bio dužan da uradi. Posebno što pozivanje još jednog ponuđača u ovoj situaciji ni na koji način ne bi uticalo na (navodnu) hitnost nabavke, a najverovatnije bi uticalo na nižu cenu prihvaćene ponude i bolji kvalitet predmeta nabavke.

Ovako su se od četiri privredna subjekta koje je naručilac pozvao na pregovore pozivu odazvala i ponude podnela tri, a prihvatljiva je bila samo ponuda izabranog ponuđača. Vrednost izabrane ponude bila je gotovo identična procenjenoj vrednosti javne nabavke, odnosno iznosu sredstava koje je odobrilo Ministarstvo zdravlja. Od preostale dve podnete ponude, jedna je bila daleko iznad procenjene vrednosti, dok druga ponuda nije sadržala garanciju za ozbiljnost ponude, što samo može ukazivati na to da su te dve ponude podnete da bi se stvorio privid konkurencije.

Imajući sve to u vidu, najblaže rečeno čudi pozitivno mišljenje Kancelarije za javne nabavke u pogledu osnovanosti predmetnog pregovaračkog postupka, ali i postupanje Republičke komisije koja je (kako u pogledu dopuštenosti pregovaračkog postupka, tako i u pogledu postojanja konkurencije) bespogovorno prihvatila obrazloženje naručioca, ne upuštajući se uopšte u ocenu navoda zahteva za zaštitu prava koji je podnelo zainteresovano lice.