U januaru 2020. godine, ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Srbije (Ministarstvo građevinarstva) potpisalo je dva sporazuma sa kineskom kompanijom China Machinery Engineering Corporation (CMES) i tako direktno, bez primene Zakona o javnim nabavkama (ZJN), ugovorilo posao sakupljanja i prečišćavanja otpadnih voda centralnog kanalizacionog sistema grada Beograda.

Na ovaj način (kao i u slučaju izgradnje „Moravskog koridora”) nastavljena je praksa zaključivanja ugovora ogromne vrednosti, koji se odnose na važne infrastrukturne projekte, a bez primene ZJN.

U konkretnom slučaju, međutim, nije kao u slučaju izgradnje „Moravskog koridora” donet lex specialis kojim je suspendovana primena ZJN, već je kao osnov za zaključenje dva sporazuma sa kineskom kompanijom poslužio Sporazum o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture između Vlade Kine i Vlade Srbije iz 2009. Godine. Upravo zbog toga, kako su naveli u Ministarstvu, nije bilo neophodno raspisivanje javnog poziva i sprovođenje postupka javne nabavke.

Važno je napomenuti da u konkretnom slučaju niko ne spori važnost potpisanih sporazuma za izgradnju prvog velikog postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Beogradu, posebno imajući u vidu činjenicu da je Beograd jedan od retkih glavnih gradova u Evropi koji nema fabriku za prečišćavanje otpadnih voda, i da trećina građana Beograda nema kanalizaciju.

Sa stanovišta pravnog poretka Srbije problematična je, međutim, činjenica da se do toga nije došlo sprovođenjem postupka javne nabavke ili javno-privatnog partnerstva prema zakonima koji važe u Srbiji, već samo na osnovu Sporazuma o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine, i bez primene neke posebne procedure. Takođe, sporno je i to što su uslovi pod kojima je ugovorena realizacija tog projekta ostali nepoznati javnosti, kao i da li će pri izgradnji pomenutog postrojenja izvođač radova poštovati srpske i evropske propise i standarde.

S tim u vezi, trebalo bi posebno istaći da je Evropska komisija u mnogim dosadašnjim izveštajima o napretku Srbije ukazivala na to da određeni međunarodni sporazumi o nabavkama koji se zaključuju sa zemljama koje nisu članice EU nisu u skladu sa propisima EU, ali ni sa propisima Srbije. Tako je u poslednjem Godišnjem izveštaju Evropske komisije o Srbiji za 2019. godinu između ostalog navedeno da Srbija naročito treba da obezbedi da međuvladini sporazumi zaključeni sa trećim zemljama i njihovo sprovođenje ne ograničavaju konkurenciju neopravdano, da poštuju osnovna načela javnih nabavki kao što su transparentnost, ravnopravan tretman i zabrana diskriminacije i da su u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom i pravnim tekovinama EU.

Takođe, važno je napomenuti i da Zakonom o javnim nabavkama jeste predviđeno da se taj zakon ne primenjuje na nabavke koje su naručioci obavezni da sprovedu u skladu sa postupcima nabavki ustanovljenim međunarodnim ugovorom koji je zaključen sa jednom ili više država i koji se odnosi na radove, dobra ili usluge, namenjene zajedničkoj primeni ili zajedničkom iskorišćavanju od strane potpisnica. Nejasno je samo kako bi posao sakupljanja i prečišćavanja otpadnih voda centralnog kanalizacionog sistema grada Beograda mogao biti namenjen zajedničkoj primeni ili zajedničkom iskorišćavanju od strane potpisnica – Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine, što je jedan od uslova za primenu tog izuzetka.

Ovi pojedinačni slučajevi „izbegavanja” primene ZJN u važnim infrastrukturnim projektima očigledno su bili samo uvod i priprema za usvajanje posebnog zakona, koji će Vladi dati ovlašćenje da u svakom konkretnom slučaju odlučuje da li će se ZJN primenjivati ili ne.

Tako je 12.02.2020. godine stupio na snagu Zakon o posebnim postupcima radi realizacije projekata izgradnje i rekonstrukcije linijskih infrastrukturnih objekata od posebnog značaja za Republiku Srbiju, koji je dao ovlašćenje Vladi da u slučaju velikih infrastrukturnih projekata može doneti odluku da se za ceo projekat (ili njegove pojedine faze i aktivnosti) uopšte ne primenjuje ZJN, već da se na njih primenjuje poseban postupak za izbor strateškog partnera uređen tim zakonom. Prema definiciji iz tog Zakona strateški partner nije ništa drugo nego ponuđač u postupcima javnih nabavki, osim kada je u pitanju finansijer. Opšti i posebni kriterijumi za izbor strateškog partnera se određuju u zavisnosti od predmeta i sadržine svakog konkretnog projekta, ali nije poznato šta sve može da se zahteva u okviru tih kriterijuma (osim načelnog pozivanja na obezbeđenje konkurencije i transparentnost). Dalje je predviđeno da nakon što Vlada donese odluku o izboru strateškog partnera, radna grupa sa izabranim strateškim partnerom pregovara o elementima ugovora, na osnovu platforme o pregovorima koju donosi Vlada, ali opet ostaje nepoznato o čemu će se pregovarati.

U obrazloženju Predloga ovog zakona je navedeno da je Ministarstvo građevinarstva planiralo otpočinjanje realizacije projekata iz novog investicionog ciklusa, čija je vrednost procenjena na oko 5 milijardi evra, te da se na osnovu dosadašnjeg iskustva došlo do zaključka da se u procesu realizacije projekata puno vremena gubi na rešavanju imovinsko-pravnih odnosa pre izdavanja potrebnih dozvole, zbog čega radovi često kasne. Kako je u obrazloženju dalje navedeno, usvajanjem ovog Zakona upravo će se omogućiti brža i jednostavnija realizacija projekta, od procesa pribavljanja zemljišta do izdavanja neophodnih dozvola, te ubrzanje procesa javnih nabavki neophodnih za realizaciju ovih projekata od značaja za Republiku Srbiju. Zanimljivo je objašnjenje da je „…u cilju potpune efikasnosti realizacije ovih projekata neophodno i sve ostale postupke ubrzati i uslovno rečeno ’skupiti’ u jedan poseban zakon, kako bi svi organi i organizacije, koje učestvuju u postupku realizacije (u bilo kojoj njenoj fazi), postupali unificirano sa jasno definisanim procedurama, rokovima i sl.”.

Propis, odnosno dokument javne politike na koji se predlagač ovog Zakona poziva je Strategija razvoja železničkog, drumskog, vodnog, vazdušnog i intermodalnog transporta u Republici Srbiji (2008–2015), dakle Strategija koje je obuhvatila period do pre 4 godine, a nove strategije koja bi makar donekle bila osnov za donošenje ovog zakona nema. Navedeno je i da ne postoji veza ni sa jednim EU propisom, odnosno da se ovaj Zakon ne oslanja na EU propise.

Imajući u vidu sve navedeno, možemo zaključiti da je u slučaju izgradnje postrojenja za sakupljanje i prečišćavanje otpadnih voda u Beogradu nastavljena praksa zaključivanja veoma vrednih ugovora bez primene Zakona o javnim nabavkama, kao i da je ovu praksu dodatno ohrabrilo i podstaklo donošenje Zakona o posebnim postupcima radi realizacije projekata izgradnje i rekonstrukcije linijskih infrastrukturnih objekata od posebnog značaja za Republiku Srbiju, koji to omogućava za sve veće projekte ubuduće.