IZGRADNJA DEONICE AUTO-PUTA POJATE–PRELJINA („MORAVSKI KORIDOR”, 2019)

Izgradnja Moravskog koridora je jedan od najilustrativnijih primera (ne)funkcionisanja sistema javnih nabavki u Srbiji. Naime, radi realizacije projekta ogromne vrednosti država je donela poseban zakon (lex specialis) kojim je u potpunosti suspendovala primenu Zakona o javnim nabavkama i osnovnih načela javnih nabavki. Ovim posebnim zakonom i uredbom donetom na osnovu njega, Vlada Republike Srbije je dobila ovlašćenje da sama uredi proceduru izbora strateškog partnera sa kojim će biti zaključen ugovor, odredivši pritom opšte i posebne kriterijume za učešće koji su u tolikoj meri ograničili konkurenciju, da je u predmetnom postupku podneta samo jedna prijava.

Dakle, radi izgradnje deonice auto-puta usvojen je jedan poseban zakon (lex specialis) koji je bez ikakvog osnova stavio van snage odredbe opšteg, sistemskog zakona kojim se uređuju javne nabavke. Važno je napomenuti da osnov za tako nešto ne postoji ni u jednom propisu, pa ni u Ustavu Republike Srbije, na koji se inače predlagač pozvao u obrazloženju Predloga zakona. Naime, kao ustavni osnov za donošenje ovog zakona navedena je odredba Ustava Republike Srbije, kojom je propisano da Republika Srbija, između ostalog, uređuje i organizaciju i korišćenje prostora. Postavlja se pitanje u kakvoj je vezi uređenje prostora i postupak javne nabavke, kao i zbog čega bi postupak javne nabavke koji je uređen Zakonom o javnim nabavkama (u daljem tekstu: ZJN) ometao realizaciju ovakvog projekta. Upravo ZJN jasno i precizno propisuje izuzetke od njegove primene, pa je Vlada mogla da primeni neki od tih izuzetaka ukoliko je bilo osnova – recimo, da Republika Srbija zaključi međunarodni ugovor o realizaciji ovog projekta. Međutim, očigledno je da je iz određenih razloga postojala potreba da se ne primene ni procedure ni dozvoljeni izuzeci iz ZJN, koji su standardni i u međunarodnim okvirima (i regulisani su na isti način direktivama EU iz oblasti javnih nabavki, ali i drugim međunarodnim pravilima).

Još je zanimljivije to što cena projekta i radova uopšte nije ni razmatrana prilikom izbora strateškog partnera, budući da se i ne pominje u Zakonu, Uredbi, odnosno objavljenim dokumentima (Javni poziv, Odluka o izboru strateškog partnera) kao kriterijum za izbor. Tako je u potpunosti izbegnuta primena jednog važnog antikorupcijskog zakona, na čijoj doslednoj primeni se posebno insistira, naročito u okviru pregovora o pridruživanju Srbije Evropskoj uniji, a Vladi je omogućeno da propisivanjem posebnog postupka i uslova za izbor strateškog partnera direktno utiče na to kome će biti dodeljen ugovor ogromne materijalne vrednosti.

S obzirom na navedeno, možemo zaključiti da ovaj slučaj ima ozbiljne posledice na celokupan sistem javnih nabavki u Srbiji. Država je pokazala da svaki propis može staviti van snage posebnim zakonom, uz istovremeno potpuno ignorisanje svih principa na kojima se zasniva određena oblast kako u našoj, tako i u međunarodnoj regulativi (posebno u pravnim tekovinama EU).

Pokazatelj toga je i Predlog zakona o posebnim postupcima radi realizacije projekata izgradnje i rekonstrukcije linijskih infrastrukturnih objekata od posebnog značaja za Republiku Srbiju, koji je bio u skupštinskoj proceduri u vreme pisanja ove studije, a koji je u međuvremenu (u februaru 2020. godine) usvojen i kojim je propisano da će se na nabavke radi realizacije najznačajnijih budućih infrastrukturnih projekata primenjivati otvoreni postupak propisan ZJN, osim ukoliko međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno. Međutim, navedeno je i da se u takvom postupku javne nabavke neće primenjivati odredbe ZJN koje se odnose na plan nabavki, prethodno obaveštenje, način dokazivanja obaveznih i dodatnih uslova za učešće u postupku javne nabavke, rokove za podnošenje ponuda i rokove za odlučivanje Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.

Ono što je još opasnije jeste da je za neke projekte Vladi dato ovlašćenje da može doneti odluku da se za ceo projekat ili pojedine faze i aktivnosti projekata uopšte ne primenjuje Zakon o javnim nabavkama, u kom slučaju će se na njih primenjivati poseban postupak za izbor strateškog partnera koji je uređen tim Zakonom gotovo na isti način kao i u zakonu koji se odnosi samo na „Moravski koridor”. Jasno je da će na osnovu ovog novog Zakona brojni projekti biti hitni i da će njihova realizacija često biti ocenjivana kao ugrožena, te da će Vlada imati ovlašćenje da odluči da se na konkretan projekat uopšte ne primenjuju propisi o javnim nabavkama, pri čemu će kriterijumi za izbor strateškog partnera biti uređeni podzakonskim aktima posebno za svaki projekat (kako je predviđeno tim Zakonom), dakle namenski.

O ovom Zakonu (posebno o razlozima i osnovu njegovog donošenja) pisano je i u studiji o izgradnji postrojenja za sakupljanje i prečišćavanje otpadnih voda u Beogradu.