IZBOR AVIO-PREVOZNIKA NA LINIJAMA OD JAVNOG INTERESA (2019)

Predmetna javna nabavka je očigledan primer favorizovanja određenog ponuđača i povrede načela obezbeđivanja konkurencije. Naručilac je dodatnim uslovima za učešće u postupku „krojenim po meri” nacionalnog avio-prevoznika i skoro minimalnim zakonskim rokom za podnošenje ponuda u velikoj meri otežao učešće svim drugim avio-prevoznicima.

Posebno treba istaći diskriminišući dodatni uslov tehničkog kapaciteta, po kome je od ponuđača traženo da pored osnovnog aviona (koji nije smeo biti stariji od 20 godina, niti imati manje od 125 putničkih sedišta) poseduju i 1 rezervni avion na teritoriji Srbije istih karakteristika kao i osnovni avion. Isto tako treba pomenuti i dodatni uslov u pogledu kadrovskog kapaciteta, kojim je između ostalog insistirano da sve osoblje, izuzev pilota, mora da govori srpski jezik i da prođe bezbednosnu proveru MUP-a Republike Srbije u skladu sa Zakonom o vazdušnom saobraćaju, čime je u kombinaciji sa još nekim zahtevima (u pogledu postojanja radnog odnosa i sl.), naručilac takođe favorizovao avio-prevoznika sa sedištem u Srbiji.

To potvrđuje i činjenica da je u predmetnom postupku javne nabavke i pored velike procenjene vrednosti (od oko 15 miliona evra) učestvovao samo ponuđač „Er Srbija” a.d. Beograd, čija ponuda je u nedostatku bilo kakve konkurencije izabrana kao najpovoljnija.

Ovde posebno zabrinjava činjenica da je država u konkretnom slučaju očigledno zloupotrebila postupak javne nabavke kako bi po ko zna koji put dodelila subvencije „Er Srbiji”, uprkos tome što se Ugovorom o strateškom partnerstvu sa „Etihad ervejzom” obavezala da će 2016. godine prestati sa bespovratnim ulaganjima u nacionalnu avio-kompaniju.

Ovakva zloupotreba javnih nabavki, ali i pojedini slučajevi u kojima je država „izbegla” primenu Zakon o javnim nabavkama (Moravski koridor, izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Beogradu), zapravo su pokazatelj odnosa države prema jednom od najvažnijih antikorupcijskih zakona. Oni pokazuju da država selektivno, kada njoj odgovara i na način koji joj odgovara primenjuje jedan tako važan zakon, što je nedopustivo i izuzetno opasno. To potvrđuje i nedavno usvajanje Zakona o posebnim postupcima radi realizacije projekata izgradnje i rekonstrukcije linijskih infrastrukturnih objekata od posebnog značaja za Republiku Srbiju, kojim je Vladi dato ovlašćenje da ubuduće u slučaju velikih infrastrukturnih projekata može doneti odluku da se za ceo projekat ili njegove pojedine faze i aktivnosti uopšte ne primenjuje Zakon o javnim nabavkama, već da se na njih primenjuje poseban postupak za izbor strateškog partnera koji je uređen tim zakonom.

Kada su u pitanju javne nabavke, još jedan pokazatelj voluntarizma države jeste i njen odnos prema građanskoj kontroli javnih nabavki velikih vrednosti.

Naime, prethodni Zakon o javnim nabavkama predviđao je obavezan građanski nadzor javnih nabavki procenjene vrednosti preko 1 milijarde dinara. Uprava za javne nabavke je građanskog nadzornika imenovala iz redova istaknutih stručnjaka u oblasti javnih nabavki, a za nadzornika je moglo da bude imenovano i udruženje koje se bavi javnim nabavkama, sprečavanjem korupcije ili sukoba interesa. Građanski nadzornik nije imao pravo na naknadu za svoj rad. O sprovedenom nadzoru, građanski nadzornik je bio dužan da podnese izveštaj nadležnom odboru Narodne skupštine i Upravi za javne nabavke u roku od 20 dana od zaključenja ugovora, a u slučaju sumnje u zakonitost postupka, on je o tome trеbalo da obavesti nadležne organe i javnost.

U predmetnom postupku javne nabavke naručilac je odgovorio na optužbe o nameštanju tendera tvrdeći da je postupak sproveden u skladu sa zakonom, a kao jedan od argumenata u prilog tome istakao je upravo činjenicu da je imenovan građanski nadzornik. Ko je imenovan za građanskog nadzornika, međutim, do današnjeg dana nije objavljeno, kao što nije objavljena ni odluka o njegovom imenovanju. Isto tako na sajtu Uprave za javne nabavke nije objavljen izveštaj o sprovođenju predmetnog postupka. Iz svega navedenog proizilazi i više nego opravdana sumnja da u konkretnom slučaju građanski nadzornik zapravo nije ni imenovan, odnosno da je izbegnut obavezan nadzor civilnog sektora nad predmetnim postupkom, što još više dovodi u pitanje njegovu regularnost.

Navedeno ipak ne bi trebalo da čudi, s obzirom da je država sve vreme primene ovog instituta nastojala da obesmisli njegovu ulogu. O tome je pisao i Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS),[1] podsećajući između ostalog i na primer iz 2015. godine, kada je pred kraj zasedanja nadležnog skupštinskog odbora „udaljen” građanski nadzornik Dragan Dobrašinović koji je tada predstavljao izveštaj o prvoj fazi rekonstrukcije železničke stanice Prokop. Dok je obrazlagao načine na koje je naručilac kršio Zakon o javnim nabavkama, njemu je isključen mikrofon i oduzeta mu je reč, nakon čega je pozvano obezbeđenje. Nezakonito postupanje naručioca u slučaju Prokopa kasnije je potvrdio Upravni sud, ali je ugovor u iznosu od oko 26 miliona evra i pored toga potpisan, a stanica je puštena u rad. Poruka države u ovom i sličnim primerima je bila vrlo jasna, što je pokazalo i izostavljanje nezavisne građanske kontrole javnih nabavki iz novog Zakona koji se primenjuje od 1. jula 2020. godine.

[1] https://www.cins.rs/nadzornici-odustaju-od-kontrole-najskupljih-javnih-nabavki/